Када се погледа овај политички каламбур који нам се нуди као „грађанска“ и „европска“ алтернатива, човјек не може а да не осјети мучнину коју изазива вишедеценијска фетишизација 21. маја. Тај датум није постао симбол никакве слободе, већ темељ једног накарадног, садо-мазо патриотизма у којем се од народа тражи да воли свог џелата, док му тај исти џелат затеже омчу око врата.
За ДПС и њихове идеолошке трабанте, апологете и епигоне 21. мај је култ који служи за прикривање деценија пљачке. То је за њих магични датум који им даје право да свакога ко се осјећа Србином прогласе државним непријатељем. То је чист политички фетиш , обожавање предмета (државе као златног телета) док се суштина те државе, њен народ и њена историјска идентитетска вертикала, немилосрдно газе и фалсификују.
Јаков Милатовић се ту појављује као неко ко би да сједи на две столице, али му је она „комитска“ изгледа постала некако удобнија у последње вријеме. Његово кокетирање са тим вриједностима је заправо покушај да се српско бирачко тијело, које га је и довело на власт, успава причама о европским интеграцијама, док се у позадини спроводи иста она политика која је Србе хтјела да сведе на националну мањину. То је тај фини, безлични бриселски бирократски мазохизам.
Шта тек рећи о тзв. Европском савезу? То су исти они јуришници који су годинама чинили логистику ДПС-а и били држачи кесе. Сада су само промијенили амбалажу а сви знамо да је њихов патриотизам увијек био и остао профитабилан. Они не воле државу због ње саме, него због онога што из ње могу да исисају. То је тај круг људи којима је држава заправо само покриће за антисрпство.
Садо-мазо патриотизам је у ствари кључни термин, јер ми присуствујемо једном патолошком односу да кроз 21 мај имамо стално наметање осјећаја кривице Србима у Црној Гори.
А ту је наравно и мазохизам који се очитава у очекивању да Срби, као конститутивни народ, пристану на тезу да су „окупатори“ сопствених предака и да са одушевљењем славе датум који их је формално одвојио од својих сународника.
Зато да резимирамо, свака државност која се гради на мржњи према Србији и српству осуђена је на пропадање. Док год се 21. мај користи као батина за дисциплиновање српског народа, он ће остати само вјештачки празник једне клептократске елите, а не истински празник ( што свакако никада неће ни бити ).
Зато је наша борба борба за истину и српски интегрализам од Ловћена до Дунава, и никакви „ садо мазо савези“ нити фетиши то не могу зауставити, нити спријечити.
Спасоје Томић, магистранд историје