Двадесет година након обнове независности Црне Горе, остаје питање које се више не може гурати под тепих политичким флоскулама и празним паролама о помирењу — може ли држава бити стабилна ако се од државотворног народа константно очекује да ћути, заборавља и одриче се себе? Црна Гора не може бити грађанска ако нема у свакој пори система државотворног народа Срба.
Прослава 21. маја ове године није донијела ништа ново народу који добро памти. Напротив, само је још једном показала колико брзо поједини политичари забораве ријечи које су годинама изговарали чим осјете удобност државних фотеља, црвених тепиха и дипломатских салона.
То је, нажалост, постала хронична болест српске политике у Црној Гори. Док траже гласове народа, позивају се на Његоша, литије, светиње, традицију и српско достојанство. А када добију функције, одједном постану велики тумачи “реалности”, па почну да убјеђују управо тај народ како треба да буде тиши, мањи и “политички прихватљивији”.
Историја нас је много чему научила. И Мило Ђукановић је некада говорио да је Србин. И Новак Килибарда је имао своје “мудре тактике” и политичке заокрете. Зато народ данас има право на опрез када види да поједини представници српског политичког блока, након што се домогну власти, почињу да мијењају не само реторику него и суштину.
Али народ у Црној Гори није настао јуче, нити је без памћења.
Ово је народ Светог Петра Цетињског, народ Петра II Петровића Његоша, народ Марка Миљанова. Народ који је знао да брани и државу и образ онда када је било много теже него данас. Народ који је подносио империје, окупације и забране, али никада није пристајао да се одрекне себе.
Ми Срби јесмо територијално црногорци и тај назив нам нико не може узети. Црна Гора је наша кућа, наша земља и завичај наших предака. Али исто тако не пристајемо да нам неко намеће нове идентитетске калупе и убјеђује нас да морамо бити “Монтенегрини” или некакви “Милогорци” да бисмо доказали љубав према својој држави. Љубав према Црној Гори никада није била спорна код народа који је вијековима гинуо за њену слободу.
Срби у Црној Гори никада нијесу клечали, па неће ни данас. Прави Црногорци — Срби не љубе ланце, макар они били позлаћени функцијама и протоколима.
И управо зато данас морамо говорити искрено, без страха и без калкулација.
Српски језик јесте већински језик у Црној Гори. То није питање идеологије, него чињеница. И нико ко искрено жели грађанску и демократску Црну Гору не би смио да има проблем са тим да већински језик добије мјесто које му припада у институцијама државе.
Тробојка коју народ носи није никаква туђа застава нити симбол подјела. То је застава која је установљена у вријеме Књажевине Црне Горе и са којом је Црна Гора на челу са Николом I Петровићем Његошем прослављала међународно признање државности након Берлинског конгреса 1878. године. То је застава историјске Црне Горе, државног континуитета и народног памћења.
И што је најважније — та застава није народу наметнута силом нити административним декретом. Она живи у народу. Скоро да не постоји ниједна свадба, ниједно породично весеље и стварање нове породице у Црној Гори, а да се управо та тробојка не вије уз пјесму, радост и благослов домаћина. То није политичка порука, него доказ да народ није заборавио своје историјско и духовно насљеђе.
Са друге стране, као људи који поштују Устав Црне Горе и грађански концепт државе, прихватили смо и садашњу државну заставу, иако је очигледно да она није настала као симбол истинског помирења народа у Црној Гори. Данашња застава, коју многи с правом називају заставом Ранка Кривокапића, постала је симбол једног политичког периода у којем је под плаштом наводног патриотизма створен систем у којем су Црну Гору годинама циједили и пљачкали мафијашко-тајкунски кругови блиски власти.
И управо зато није мудра тактика правити од Срба у Црној Гори народ који треба да се осјећа поражено, ућуткано и политички сломљено. Јер управо на таквој атмосфери страха, апстиненције и разочарања деценијама је опстајао систем Мила Ђукановића и читав конгломерат интересних група које су приватизовале државу, институције и судбину народа — све то огрнути управо том заставом и причом о лажној угрожености Црне Горе.
Ако желимо праву слогу, онда мора постојати узајамно поштовање. Не може се градити мир тако што ће једни непрестано доказивати лојалност држави, док се другима толерише право да одређују ко је “довољно подобан” Црногорац.
Ми који се изјашњавамо као Срби не тражимо ништа више од других. Не тражимо привилегије, нити желимо да било ко због нас буде мање свој. Али исто тако нећемо пристати да због било чије функције, амбасаде или политичке тактике постанемо мање оно што јесмо.
Јер човјек без коријена може имати функцију, али нема тежину. А политика без образа траје кратко, ма колико фотеља дјеловала удобно.
Није поштено према светим литијама. Није поштено према народу који је носио иконе улицама бранећи светиње онда када су многи ћутали. Није поштено према прецима који су ову земљу оставили у аманет да буде земља слободних људи, а не земља политичког заборава.
Црна Гора је наша кућа. Волимо је искрено и желимо јој мир, стабилност и напредак. Али нема истинског помирења тамо гдје се од једних тражи да забораве своје име, језик, писмо, симболе и претке да би били прихваћени као “добри грађани”.
Помирење је могуће само у истини, узајамном поштовању и достојанству.
А достојанство народа није функција. Оно се не добија избором у кабинету и не продаје за мјесто у протоколу. Достојанство или носиш у себи — или га немаш.
Дејан Мештер
предсједник Одбора Главног града – Покрет Народног Повјерења
и предсједник НВУ Срби у Црној Гори