Političko licemjerje dobija posebnu dimenziju kada oni koji bi drugima da drže lekcije o Evropi, korupciji i vladavini prava zaborave da ista pravila važe i za njih. Upravo tu počinje problem Pokreta Evropa sad: u pokušaju da sebi prisvoji evropski put Crne Gore i svakog političkog protivnika koji im nije po volji predstavi kao prepreku evropskoj budućnosti.
Ali Evropa nije partijska prćija. Niti je evropski put batina kojom se udara po neistomišljenicima.
Prije nego što počnu da dijele moralne certifikate, u Evropa sad bi morali da odgovore na neprijatna pitanja iz sopstvenih redova. Javnost je čitala o nekretninama jednog njihovog funkcionera koje su dovođene u vezu sa slučajem čovjeka iz vrha organizovanog kriminala. Gledala je političke transfere i preslaganje parlamentarne većine, uz opravdana pitanja o motivima takvih zaokreta. Slušala je i polemike o bezbjednosnom sistemu, borbi protiv narkotika i odgovornosti ljudi koji su obavljali važne funkcije.
Ništa od toga samo po sebi ne znači krivicu. Ali sve to znači da postoje pitanja na koja javnost ima pravo da dobije odgovore. Ne može se za protivnike tražiti politička giljotina, a za sopstvene redove rezervisati svilene rukavice.
Posebno je licemjerno kada se političko prelijetanje kod jednih predstavlja kao dokaz principijelnosti, dok se kod drugih tumači kao izdaja. Kada se govori o tuđim sumnjama, traže se ostavke i odgovornost; kada se otvore neprijatne teme u sopstvenom dvorištu, odjednom se svi pozivaju na oprez i pretpostavku nevinosti. A pretpostavka nevinosti mora važiti za svakoga — baš kao što odgovornost za javnu funkciju mora važiti za svakoga.
I zato je legitimno postaviti pitanje: da li je evropska priča Evrope sad dosljedan politički princip ili sredstvo za disciplinovanje onih koji ne igraju po njihovim pravilima?
Jer borba protiv korupcije nije parola za konferencije za medije. Vladavina prava nije selektivna pravda. A evropske integracije nijesu privatni projekat jedne partije koja bi da prisvoji sve zasluge, a neprijatna pitanja prepusti drugima.
Ko se zaista zalaže za evropske standarde, ne traži da mu se vjeruje na riječ — pristaje da se njegova djela provjeravaju.
Crnoj Gori ne trebaju samozvani vlasnici Evrope, već političari spremni da ista pravila primijene na sebe i na svoje protivnike. Sve drugo je stara balkanska politika u novom, evropski upakovanom izdanju.
Jer kada evropski put postane sredstvo političke ucjene, najveći problem više nijesu oni koji postavljaju pitanja. Problem su oni koji misle da im evropska zastava daje pravo da na njih ne odgovaraju.