Postoji nešto fascinantno u radu nikšićkog tužilaštva – ta selektivna revnost koja se aktivira isključivo kada treba pritisnuti one koji nisu dio sistema, dok se istovremeno zatvaraju oči pred očiglednim rupama unutar sopstvenih redova.
Jer, da podsjetimo: kada sam ja prenio javno dostupan snimak koji je već kružio internetom i koji su prenijeli i brojni drugi mediji – jedino sam ja bio predmet interesovanja. Jedino za mene je bio potreban nalog za “pronalazak”. Jedino sam ja morao da objašnjavam nešto što je već bilo javno i dostupno svima.
Danas, međutim, gledamo sasvim drugačiju sliku. Nikšićko tužilaštvo hapsi sopstvenu koleginicu, osobu kojoj su – gle čuda – dostavljani snimci koji su kasnije završavali upravo na onom profilu sa kojeg su ih prenosili mediji. I sad odjednom, sistem funkcioniše. Odjednom postoji brzina. Odjednom postoji odlučnost.
Pa kako to?
Da li to znači da je problem bio u meni – ili u tužilaštvu koje očigledno ima ozbiljne pukotine u sopstvenim redovima? Jer teško je izbjeći utisak da je tužilaštvo „šuplje“ taman onoliko koliko je bilo glasno kada je trebalo zastrašiti pojedinca, a tiho kada je trebalo pogledati u sopstveno dvorište.
Istine radi, treba pozdraviti činjenicu da je u relativno kratkom roku riješena situacija sa nezakonitim snimanjem eskorta štićene ličnosti, direktora policije. Tako se to radi kada postoji volja.
Ali upravo zbog toga – očekujem i nešto drugo: izvinjenje.
Izvinjenje zbog apriornog bezobrazluka. Zbog pokušaja zastrašivanja. Zbog teatralnog “pronalaska” i saslušanja koje je imalo više veze sa demonstracijom sile nego sa pravdom.
Ako im je lakše, mogu ga poslati i mejlom. Biće sasvim dovoljno.